«Šta si ti uradio?»
Njegov pogled se premjestio na dokument, a zatim na njegovu majku.
Taj jedini pogled mi je rekao više nego što bi bilo koje priznanje krivice ikada moglo.
Doña Teresa je prekrstila ruke.
«Ne gledaj me tako», rekla mu je oštro. «Rekao si da su ti papiri samo privremeni».
Mauriciova vilica se stegla.
«Mama, prestani govoriti».
Ali on je prethodnog dana previše burno slavio da bi shvatio da je proslava završena.
«Rekao si mi da je banci samo potreban dokaz da porodica koristi nekretninu», nastavila je ona. «Rekao si da će Daniela, čim vidi da su svi zbrinuti, potpisati umjesto da nas osramoti».
Svi koji su bili u dvorištu su to čuli.
Uključujući Elenu.
I Rosu, koja je prošla kroz bočna vrata držeći svoj telefon.
I također dva policajca, koji su stigli tačno u trenutku kada je Doña Teresa rekla: «Obećao si mi da će ova kuća spasiti tvoju firmu».
Mauricio je zatvorio oči.
Jedan od policajaca je pitao kome pripada vlasništvo.
Dao sam mu svoj ugovor, svoju ličnu kartu i potvrdu o nasljeđu koju je Elena donijela iz svoje kancelarije. Drugi policajac je pitao ko je dao porodici dozvolu da uđe.
Mauricio je podigao ruku do pola.
«Ja sam im dao ključeve. Ja sam njen suprug».
Policajac je pogledao ugovor.
«Vaše ime ovdje nije navedeno, gospodine».
«Mi smo u braku».
«Ova nekretnina je stečena nasljeđem prije braka», rekla je Elena. «To je njena lična imovina. On nije imao nikakvo ovlaštenje da odobri pristup, da je zauzme, da je izmijeni ili da je ponudi kao garanciju».
Mauricio se okrenuo protiv nje.
«To je porodična stvar».
«Ne», rekla sam. «Postalo je pravna stvar kada si falsifikovao moj potpis».
Napravio je korak bliže.
«Nisam ništa falsifikovao».
«Onda ko je?»
Ponovo je pogledao svoju majku.
Samopouzdanje Doñe Terese je nestalo tako brzo da je bilo zastrašujuće. Sjela je na jedan od kofera i pritisnula ruku na grudi.
«Ja sam samo prepisala ono što mi je dao», šapnula je.
Tišina se proširila dvorištem.
Mauricio se naglo okrenuo prema njoj.
«Rekla si da si uništila probne papire».
To je bio trenutak kada je naš brak završio.
Ne kada je dao moje ključeve.
Ne kada mi je rekao da ih pustim da uživaju ljeto.
Čak ni kada sam vidjela falsifikovani potpis.
Završio je kada je zaboravio da sam stajala tamo i optužio vlastitu majku što nije uništila dokaze.
Elena je pogledala policajce.
«Mislim da trebamo popisati prenoćište prije nego što bilo ko bilo šta ukloni».
Policajci su se složili da niko ne smije ući sam. Radnik za dezinfekciju je čekao pored kapije, dok smo ja, Elena, Mauricio i jedan od policajaca ušli u kuću.
Blato je prekrivalo pod, razbijena keramička zdjela stajala je u sudoperu, a neko je napisao spisak za kupovinu direktno na zidu kuhinjskog ormarića.
U gostinskoj sobi, fascikla se nalazila ispod gomile plažnih peškira.
Mauricio je pokušao da je dohvati.
Policajac ga je zaustavio.
Elena ga je fotografisala tamo gdje je bio, a zatim ga otvorila, dok je policajac bilježio cijeli postupak.
Unutra su bili kopije mog vlasničkog lista, moje glasačke knjižice, mog vjenčanog lista i tri stranice pune pokušaja krivotvorenja mog potpisa.
Prvi pokušaji bili su nespretni.
Posljednji se poklapao s dokumentom koji je bio deponovan u zemljišnoj knjizi.
Tu je bio i odštampan razgovor između Mauricija i njegovog rođaka, Javiera.
Javier je napisao:
Ako odbije u ponedjeljak, drži porodicu na okupu. Kada vidi koliko su svi uložili u ovo, popustit će.
