Zatvorila sam oči.
– Dakle, znaš da to nije u redu.
– To nije fer.
– Šta ćeš mu reći?
– Da imaš planove.
Ponovo sam pogledala vlasnički list.
Ovog puta sam se nasmešila.
Ne zato što je bilo šta bilo smešno.
Već zato što je nešto u meni konačno prestalo da preklinje da me izaberu.
– U redu – rekla sam.
Hugo je izgledao zbunjeno.
– Šta?
– Rekla sam, u redu. Prijatna večera.
– Nisi ljuta?
– Bi li to išta promenilo?
– Mama, nemoj to da radiš.
– Ne radim ništa.
– To nije lično.
– Naravno da ne.
Spustila sam slušalicu.
Moje ime je Margarita Alvarez. Imala sam šezdeset devet godina tog Božića, petnaest godina udovica, majka jednog deteta, baka jednog unuka, i prema mišljenju moje snahe, žena čija su odeća, pokloni, priče iz prodavnica i apetit navodno sposobni da izazovu društvene neprijatnosti za prazničnom trpezom.
Bilo kome ko bi posmatrao moj svakodnevni život, verovatno bih izgledala obično.
Jedanaest godina sam iznajmljivala isti stan sa dve sobe.
Vozila sam Tojotu Avalon staru sedam godina.
Isekala sam kupone iz letaka supermarketa, čak i kada je danas sve postalo digitalno.
Volela sam Ros, Maršals, police sa sniženjima, i kupovinu dobrih cipela po pola cene, jer je neko odlučio da braon nijansa prethodne sezone više nije moderna.
Ponovo sam nosila svoju odeću.
Skoro osam godina imala sam jednu jedinu tašnu, jer je rajsferšlus radio, a koža je još uvek dobro izgledala.
Ništa od ovoga mi nije smetalo.
Karli je itekako smetalo.
Prvi put sam to primetila na Gabrielov četvrti rođendan.
Donela sam domaću tortu Tres Leches, jer je Hugo voleo moju od detinjstva.
Karla je naručila profesionalno ukrašenu tortu sa fondan naborima.
Kada sam unela svoju u kuhinju, nasmešila se.
– Oh. I ja sam napravila jednu.
– Uvek pravim Hugovu omiljenu tortu za porodične rođendane.
– Desert je već rešen.
– Mogu da je odnesem kući.
– Ne, ne. Ovako je dobro.
Rekla je „ovako je dobro” onako kako drugi kažu „žalosno”.
Domaća torta je nestala na suprotnom kraju pulta.
Do kraja proslave je nije bilo.
Gosti su je pojeli do poslednjeg zalogaja.
Karla je nikada više nije pomenula.
Jednog drugog Božića kupila sam Gabrielu veliki set za gradnju, jer je mesecima gradio mostove od kartonskih kutija.
Kada ga je otvorio, zagrlio me je.
Karla je okrenula pakovanje, pogledala marku i upitala: – Imaš li još blokova?
Gabrielovo lice se sledilo.
– Zašto?
– Ako se polomi.
– Nije se polomio.
– Znam, dušo.
Zatim je pogledala mene.
– Samo volim da imam opcije.
Nekoliko minuta kasnije, njeni roditelji su mu poklonili nedeljno porodično letovanje.
Karla se pobrinula da svi shvate koliko je planiranja prethodilo tome.
Rekla sam im da zvuči divno.
Tada je ona rekla: – Vidite, upravo zato pokušavamo da se fokusiramo na iskustva umesto na gomilu stvari.
Spustila sam pogled na set za gradnju u Gabrielovom krilu.
Igrao se njime osam meseci.
Delovi su još uvek bili u plastičnoj kutiji u njegovoj sobi.
Nije izgovorena nijedna dramatična uvreda.
To bi bilo lakše.
Karla je više volela male ubode.
Pogled na moje cipele.
Komentar o posuđu za serviranje.
Pitanje da li zaista tražim još jednu porciju.
– Ovaj krompir je prilično zasitan, Margarita.
Ili:
– Slatka je ta haljina. Bila je na sniženju?
Ili:
– Tako si dobra u pronalaženju sniženja. Ja ne bih imala strpljenja za to.
Jednom, u restoranu, primetila sam da isti maslinov ulje koje se na gourmet pijaci prodaje za trideset dolara, u Costcu košta četrnaest dolara.
Karla se nasmejala.
– Ti uvek znaš cenu svega.
Njen otac se pristojno nasmešio.
I ja sam se nasmešila.
Ono što sam htela da kažem bilo je da je poznavanje cena bio jedan od razloga zbog kojih smo moj muž i ja uopšte izgradili nešto ni iz čega.
Nisam to izgovorila.
Godinama sam mislila da je ćutanje znak zrelosti.
Mislila sam da će, ako ignorišem dovoljno sitnih podrugljivih primedbi, porodični mir opstati.
Ono što nisam shvatala jeste da mir koji održava isključivo to što jedna osoba guta sopstvenu nelagodnost nije mir.
To je dopuštenje.
Hugo je najviše toga video.
Ponekad bi zurio u svoj tanjir.
Ponekad bi promenio temu.
U najboljem slučaju bi me posle ispratio do kola i rekao: – Ne daj da te Karla iznervira. Znaš kakva je.
Ta rečenica postala je njegov izgovor za sve.
Znaš kakva je.
Kao da je Karlino ponašanje vreme.
Neprijatno.
Predvidivo.
Ničija odgovornost.
Tri dana pre nego što me je Hugo pozvao da me isključi za Badnje veče, sedela sam u kancelariji javnog beležnika u La Jolli i četrnaest puta potpisala svoje ime.
Poslednji dokument prenosio je vlasništvo nad vilom sa sedam spavaćih soba koja gleda na Tihi okean.
Beli štukature.
Topli krečnjak.
Bazen sa ivicom bez granica.
Široka terasa.
Sobe za goste sa pogledom na vodu.
Biblioteka sa prozorima od poda do plafona.
Kuhinja dovoljno velika da u njoj rade tri osobe a da se ne sudare laktovima.
Direktan pristup preko privatnih stepenica do tihog dela plaže.
Cena je bila nešto više od šest miliona dolara.
Platila sam u kešu.
Javni beležnik je pitao da li želim šampanjac.
Zatražila sam kafu.
Nasmejao se.
– Upravo si kupila kuću od šest miliona dolara.
– Znam.
– Zar ne želiš da proslaviš?
– Proslavljam.
– Kafom?
– To je dobra kafa.
U porodici niko nije znao za to.
Ni Hugo.
Ni Karla.
Ni moja sestra Olivija.
Ni moji rođaci.
Petnaest godina upravljala sam bogatstvom koje je moj muž, Armando, ostavio za sobom.
Armando nikada nije bio razmetljiv.
Imao je tri dobra odela i dvadeset dve godine nosio isti sat.
Počeo je da kupuje male komercijalne parcele u Južnoj Kaliforniji kada su drugi mislili da su te parcele previše daleko od svega.
Zatim su putevi prošireni.
Prateće firme su došle.
Skromno je ulagao u nekoliko tehnoloških kompanija mnogo pre nego što je bilo ko u našoj porodici znao šta je rizični kapital.
Neke investicije su propale.
Neke su se pokazale izvanredno.
Kada je umro, zaostavština je vredela nešto više od tri miliona dolara.
Svi su mislili da je otprilike toliko ostalo.
Grdno su se prevarili.
Uz pomoć Leonardа, Armandovog starog finansijskog savetnika, učila sam.
Zaista učila.
Pročitala sam svaki izveštaj.
Postavljala sam takva glupa pitanja dok više nisu bila glupa.
Prodala sam zemljište u pravo vreme.
Ponovo investirala.
Ušla sam u dva pažljivo osmišljena partnerstva za razvoj nekretnina na obali.
Pridružila sam se društvenom partnerstvu za starački dom.
Finansirala sam mali portfolio privatnih kredita osiguranih nekretninama.
Nikada se nisam kockala.
Nikada nisam jurila za trendovima.
Pustila sam da složena kamata radi ono što složena kamata radi kada joj date petnaest godina i strpljenje.
Kada sam kupila vilu, moje neto bogatstvo bilo je jedva manje od pedeset miliona dolara.
Nisam se osećala bogatom.
Osećala sam se odgovornom.
Novac mi je kupio sigurnost.
Nije promenio kafu koju sam volela.
Nije učinio rasprodaje neprivlačnim.
Nije me ubedio da torba od šest stotina dolara bolje nosi stvari od one koju sam već imala.
U početku sam krila novac jer sam tugovala.
Armandovo bogatstvo bilo je nešto što je stajalo samo između njega i mene.
Kasnije sam ćutala iz drugog razloga.
Želela sam da znam da li ljudi vole Margaritu ili one stvari koje bi Margarita mogla da obezbedi.
Hugo nikada nije postavljao mnogo pitanja o mojim finansijama.
Pretpostavljao je da imam dovoljno novca za udoban život.
Takođe je pretpostavljao da osim toga ima veoma malo.
Pustila sam ga da to pretpostavi.
Nikada ga nisam zamolila da plaća moju kiriju.
Nikada nisam tražila novac za hranu.
Nikada nisam tražila da pokrije režije.
Jednom, pre mnogo godina, ubacio mi je kovertu sa dve hiljade dolara u tašnu nakon što sam pomenula da je društvenoj banci hrane u kojoj sam volontirala ponestalo zaliha.
Očigledno je mislio da je to za mene.
Svaki dolar sam iskoristila da kupim hranu za Norminu stambenu zadrugu.
Nikada nije pitao.
Nisam mu ni rekla.
To je bila mikroskopska slika naše veze.
Video je jednostavnu, stariju ženu kojoj je povremeno potrebno usmerenje.
Nikada se nije zapitao šta bi sve još moglo biti ispod površine.
U dnevnoj sobi nakon što me je isključio iz Badnjeg dana, odvezla sam se na sever do njegove kuće.
Saobraćaj je bio gust na auto-putu.
Kada sam skrenula u njihovo naselje u Karmel Vreju, ništa nisam unapred probala.
To je bilo neobično za mene.
Obično sam uvežbavala teške razgovore jer sam se plašila da ne izgledam previše sentimentalno.
Ovog puta želela sam da vide moje lice.
Hugo i Karla živeli su u ovoj kući pet godina.
Dnevnu sobu sam dobro poznavala jer sam pomogla da se plati deo renoviranja kada je Hugo izgubio posao nedugo nakon što su je kupili.
To nikada nisam rekla Karli.
Hugo me je zamolio nasamo.
Ček sam napisala nasamo.
Kada mu se karijera popravila, odbila sam otplatu.
Tada sam mislila da je to ljubav kada čovek pomogne svom detetu a da ne broji poene.
Karla je otvorila vrata u skupoj trenerci, s izrazom lica koji se zgrčio pre nego što je uspela da ga sakrije.
– Margarita.
– Dobar dan.
– Nismo znali da ćeš doći.
– Znam.
Nije me odmah pozvala unutra.
Čekala sam.
Na kraju se pomerila u stranu.
Hugo se pojavio iz hodnika.
– Mama? Šta radiš ovde?
– Došla sam jer želim da mi oboje, gledajući me u oči, objasnite zašto nisam dobrodošla gošća na Badnje veče.
Njen pogled je skliznuo na Karlu.
To je bio prvi odgovor.
Pre nego što je bilo ko od njih mogao da progovori, Gabrijel je istrčao iz porodične sobe.
– Bako!
Moje srce se ipak otvorilo.
Imao je osam godina, bio je mršav, uvek u pokretu, kosa mu je padala u oči, bez obzira na to koliko ga je često Karla vodila na šišanje.
Krenuo je ka meni raširenih ruku.
Karla se pomerila u stranu.
– Gabrijel, domaći.
– Samo želim da zagrlim baku.
– To možeš i kasnije.
Zastao je.
Njegovo lice se promenilo.
– Zdravo, mi amor – rekla sam.
– Zdravo, bako.
– Idi, završi domaći.
Polako se okrenuo.
Pre nego što je nestao u hodniku, još jednom je pogledao unazad.
Sela sam na sofу.
Na istu onu sofu koju sam im kupila prethodne godine nakon što je Karla objavila da njena stara sofa više ne odgovara „konceptu” kuće.
Karla je sela preko puta mene.
Hugo je stajao nekoliko sekundi pre nego što se uvalio u fotelju.
– Nadam se da razumeš – počela je Karla – da se ovde ne radi o tome da se osećaš nepoželjnom.
– Onda bi to trebalo lako da se objasni.
Njeno držanje se ukocilo.
– Moji roditelji imaju izvesne tradicije za Badnje veče.
– I ja ih imam.
– Oni preferiraju svečanu večeru.
– Umem da se snađem sa viljuškom.
– Ne mislim na to.
– Onda mi reci na šta misliš.
Hugo je protrljao ruke.
– Mama.
Podigla sam prst.
– Ne. Juče si me ti pozvao telefonom. Danas želim da Karla objasni tu odluku koju je očigledno ona donela.
Karla je prekrstila noge.
– Moji roditelji su navikli na formalnije okruženje.
Čekala sam.
– Godinama su živeli u Parizu. Izgled im je važan. Višeslojna jela. Postavljen sto. Razgovor.
– I ja učestvujem u razgovoru.
Usta su joj se razvukla u mali, suzdržan osmeh.
– Sklonija si pričanju mnogih porodičnih priča.
– Ja sam Gabrijelova baka. Porodične priče se dešavaju oko mene.
– Moji roditelji ne poznaju te ljude iz priča.
– Umeju da slušaju.
Karlin osmeh je nestao.
– Pričaš i o cenama.
Zatreptala sam.
– O cenama?
– O poslovima. O specijalnim ponudama. O popustima u supermarketu. Šta koliko košta.
Zurila sam u nju.
– Isključuješ me zato što znam gde da kupim maslinovo ulje?
– Upravo na tu vrstu reakcije mislim.
– Na kakvu vrstu?
– Sve ismevaš.
– Za neke stvari treba veoma malo pomoći.
Hugo se nelagodno premeštao.
– Da se smirimo?
– Mirna sam.
Karla se nagnula napred.
– Imamo različite stilove života, Margarita.
– I moj vam smeta.
– Nisam to rekla.
– Nisi morala.
Pogledala je moju tamnoplavu haljinu.
Bila je to jedna od mojih omiljenih haljina.
Koštala je četrdeset dolara na rasprodaji.
Bila je potpuno postavljena.
Savršeno mi je pristajala.
Pogled joj je skliznuo sa odeće na moje ravne cipele, a zatim na moju staru kožnu tašnu.
Mislila je da neću primetiti.
Godinama sam primećivala.
– Ne želim da se moji roditelji osećaju neprijatno ako se pojaviš u nekoj od svojih jeftinih stvari i provedeš večeru pričajući o tome koliko je sve koštalo.
Na trenutak sam osetila vrućinu na licu.
Ne stid.
Nešto čistije od stida.
Bes.
Okrenula sam se Hugu.
– Slažeš li se s njom?
Pogledao je svoju ženu.
Zatim mene.
– Karla se preoštro izražava.
– To nije bilo moje pitanje.
Tišina.
– Hugo.
Uzdahnuo je.
– Mislim da bi ove godine možda bilo lakše da svako slavi zasebno.
Zurila sam u svoje jedino dete.
– Gde bih trebalo da slavim?
Protrljao je dlanove o kolena.
– Mogla bi da večeraš s nekim prijateljem.
– A ako niko nema vremena?
– Možeš ostati kod kuće. Odmori se. Pogledaj neki božićni film. Mi možemo da svratimo sutradan.
Polako sam klimnula glavom.
– Dakle, misliš da bi to trebalo da radi tvoja majka, dok ti sediš ovde sa roditeljima svoje žene.
– Mama, nemoj to da predstavljaš kao da…
– Kao šta?
Ućutao je.
Karla je ponovo progovorila.
– Tu je i mandat za poklone.
Okrenula sam se ka njoj.
– Kakav mandat za poklone?
– Gabrijelu više nisu potrebne obične igračke.
Veoma sam stišala glas.
– Konstruktorski set?
– Polomio se.
– Mesecima se igrao njime.
– Moji roditelji su mu kupili putovanje.
– To je divno.
– Vidiš. Upravo to radiš.
– Šta radim?
– Odgovaraš kao da je sve takmičenje.
– Ti si pomenula njihov poklon.
Karla je zanemela.
Zatim je ponovo zatvorila usta.
Hugo je rekao: – Karla, dosta je.
Pogledala ga je.
On je gledao u pod.
To nije bila odbrana.
To je bio strah da će reći nešto gore.
Rekla je.
– Sada ću biti potpuno iskrena.
– To bih cenila.
– Pokušavamo da stvorimo specifično porodično okruženje.
Osetila sam kako se nešto u meni zaustavlja.
– Kakvo okruženje?
– Svesnije. Uzvišenije. Probirljivije.
– Ja sam baka tvog deteta.
– Niko to ne osporava.
– Ali ja se ne uklapam.
Glasno je uzdahnula.
– Margarita, ponekad previše zabrazdiš.
Mislila sam da sam loše čula.
– Šta?
– Moji roditelji pridaju izuzetnu vrednost manirima. Ne želim neprijatan trenutak.
Pogledala sam je.
Zatim Huga.
Zurio je u pod.
I bol je odjednom postala jednostavna.
Godinama sam razmišljala da li Karla zna da njeni komentari bole.
Znala je.
Nije se radilo o njenom neznanju.
Radilo se o hijerarhiji.
Želela je da shvatim gde me smešta.
Ustala sam.
Karlina ramena su se opustila.
– Drago mi je da se ponašaš razumno.
Uzela sam tašnu.
– Potpuno razumem.
Hugo je podigao pogled.
– Mama.
– Razumem da moja odeća stvara neprijatnost. Moje kupovine stvaraju neprijatnost. Moji pokloni nisu dovoljno dobri. Moje priče nisu dovoljno zanimljive Karlinim roditeljima. Izgleda da mi je potreban i nadzor pored pire krompira.
– Margarita, to nije…
Podigla sam ruku.
– И разумем да мој син radije predlaže da sam gledam televiziju, nego da opomene svoju ženu da poštuje njegovu majku.
– Mama.
Iz hodnika se začuo tihi šum.
Okrenula sam se.
Gabriel je stajao napola iza vrata svoje sobe.
Oči su mu bile vlažne.
– Rekla si da baka ima planove.
Niko nije rekao ni reč.
Carla se okrenula.
– Gabriele, vrati se unutra.
– Rekla si da ne želi da dođe.
Glas mu je zadrhtao.
Hugo je brzo ustao.
– Dušo…
– Dosta je bilo – rekla je Carla.
Krenula sam ka hodniku.
Gabriel je dotrčao do mene pre nego što su ga mogli zaustaviti.
Zagrlila sam ga.
„Volim te.“
„Jesi li ljuta na mene?“
„Ne.“
„Jesam li nešto uradila?“
„Nikada.“
Carla je stajala nekoliko metara dalje.
„Gabriele, molim te.“
Poljubila sam ga u glavu i pustila ga.
Na ulaznim vratima Hugo me je pratio.
„Mama, nemoj tako da odeš.“
Okrenula sam se.
„Kako po tvom mišljenju treba da odem?“
„Ne želim da misliš da te ne volimo.“
„Onda ne bi trebalo da se ponašate prema meni kao da vas je sramota mene.“
„Carla je otišla predaleko.“
„Čuo si svaku reč.“
Pogledao je u pod.
„To se računa više od onoga što je ona rekla.“
Lice mu se ukrutelo.
„Nisam znao kako da to zaustavim.“
„Mogao si da upotrebiš reč ne.“
Otvorila sam vrata.
Lagano ih je pridržao.
„Gde ćeš biti na Badnje veče?“
Pogledala sam ga.
„Ne sama.“
„Sa kim?“
„Sa svojom porodicom.“
Zatim sam otišla.
Vrativši se u svoj stan, spustila sam tašnu na kuhinjsku stolicu i otvorila vatrostalnu kutiju koju sam čuvala u ormaru u hodniku.
U njoj su bila dokumenta koja moj sin nikada nije video.
Izvod iz katastra.
Pregledi ulaganja.
Ugovori o osnivanju preduzeća.
Dokumentacija o trustu.
Prepiska o stipendijama.
Ugovor o kupovini kuće.
Raširila sam neke od njih po stolu.
Ne zato što sam morala da brojim svoj novac.
Već zato što sam morala da se setim veličine sopstvenog života.
Carla me je svela na odeću, na kupone za popust, na veličinu porcija i jeftine poklone.
Hugo je to dozvolio, jer je i on prestao da se pita ko sam ja.
Ceo moj život postao je nevidljiv jer sam dopuštala da me lako previde.
Pozvala sam svoju mlađu sestru Oliviju.
Živela je izvan Feniksa.
„Margarita?“
„Dođi na Badnje veče u San Dijego.“
Nasmijala se.
„U tvoj stan?“
„U moju novu kuću.“
Tišina.
„Tvoju šta?“
„Kupila sam kuću.“
„Kada?“
„Pre tri dana.“
„Kakvu kuću?“
„Dođi i vidi.“
„Margarita, zvučiš čudno.“
„Dobro sam.“
„Dolaze li Hugo i Carla?“
„Ne.“
Opet tišina.
„Šta se dogodilo?“
„Carla je odlučila da nemam dovoljno klase da večeram sa njenim roditeljima.“
Olivijin glas se promenio.
„Reci mi to još jednom.“
„Objasniću ti kad dođeš.“
„Ne moraš da me pitaš dvaput.“
Zatim sam pozvala svog rođaka Maurisija.
Maurisio je imao malu automehaničarsku radionicu u National Sitiju.
Pre mnogo godina, Karla je stavila primedbu na masnoću ispod noktiju kada je došao direktno s posla na Gabrijelov rođendan.
Hugo se zbunjeno nasmejao.
Maurisio se takođe nasmejao.
Kasnije sam ga pronašla kako sam pere ruke u dvorišnom toaletu.
Karla ga je zamolila da se opere pre nego što dodirne novi nameštaj.
Nikada više nije došao u njihovu kuću.
„Hugo je rekao da ove godine nema porodičnog Božića”, rekao mi je Maurisio.
„Sada će biti.”
„Gde?”
„U mojoj kući.”
„Od kada imaš kuću?”
„Od prošle nedelje.”
Dao sam mu adresu.
Ućutao je.
„Margarita.”
„Da?”
„Na takvim mestima žive ljudi koji imaju sopstveni prilaz.”
„Znam.”
„Čiju kuću iznajmljuješ?”
„Svoju.”
Nervozan smeh.
„Ne, ozbiljno.”
„Dovedi ženu. Dovedi decu.”
Utišao se.
A onda je rekao: „Pa dobro.”
„A Maurisio?”
„Da?”
„Obuci šta god želiš. Niko ti neće gledati ruke.”
Tišina sa druge strane slušalice ovog puta je potrajala duže.
„Ja donosim desert.”
Pozvala sam rođaku Terezu, medicinsku sestru, koja je često dolazila direktno sa smene na porodična okupljanja, i koju je Karla jednom pitala da li želi da se presvuče pre večere.
Pozvala sam Normu, svoju najbolju prijateljicu, koja je vodila mesnu zajednicu u kojoj sam volontirala.
Pozvala sam Henrija, starog Armandovog prijatelja, koji je sada imao osamdeset godina i živeo blizu Misin Beja.
Pozvala sam rođake koje su Hugo i Karla postepeno prestali da pozivaju jer se neko bavio fizičkim radom, neko je govorio previše glasno, neko je bio razveden, neko se oblačio previše opušteno, neko je bio previše staromodan.
Do kraja večeri imala sam trideset pet imena.
Za razliku od Karle, ja sam pitala svakoga.
Pozvala sam Ajris Benet, dizajnerku koja je pomogla da se uredi vila nakon što su se prethodni vlasnici odselili.
A onda Felipea Moralesa, jednog od kuvara koji je vodio mali privatni ketering blizu luke.
„Potrebna mi je večera za Badnje veče za trideset pet ljudi.”
Felipe je zazviždao.
„Za šest dana?”
„Platiću dodatak.”
„To nije bio problem.”
„Možeš li to da uradiš?”
Nasmejao se.
„Za tebe? Da.”
Vila je već bila nameštena.
Narednih dana, Ajrisin tim je postavio lampe toplog svetla na terasu, jednostavne božićne zvezde u dnevnoj sobi i sveće u fenjerima da ih morski povetarac ne bi oduvao.
Dugačak sto je stajao ispod natkrivene terase.
Nema posebnog stola.
Nema glavnog mesta.
Jedan sto.
Armando i ja smo jednom razgovarali o tome kako bismo voleli da imamo kuću u kojoj bi svi mogli da se okupe.
Nikada je nismo imali, dok je bio živ.
Dok sam stajala u toj vili, u krugu ljudi koji su nosili kutije i nameštali svetla, bolno sam osećala njegovo odsustvo.
Dotakla sam naslon stolice za trpezarijski sto.
„Svidela bi ti se”, šapnula sam.
Dva dana pre Badnjeg večera, Hugo je telefonirao.
„Razmišljao sam.”
„Dobro.”
„Mogao bi da dođeš na desert.”
Pogledala sam kroz prozore vile ka okeanu.
„U koliko sati?”
„Verovatno oko devet.
„Posle kada su Karlini roditelji otišli?”
Oklevala je.
„To nisam rekla.”
„Nije bilo ni potrebno.”
„Mama, trudim se.”
„Ne. Samo se trudiš da to pristojnije sakriješ.”
„To nije fer.”
„Već imam planove.”
„S kim?”
„Sa porodicom.”
„Gde?”
„U svojoj kući.”
„U svom stanu?”
„U svojoj kući.”
Ućutala je.
„Odselila si se?”
„Nisam.”
„Praviš se tajanstvenom.”
„Ne, Hugo. Samo nisi obraćao pažnju.”
Karla je pozvala kasnije.
Skoro se nisam javila.
„Margarita.”
„Karla.”
„Htela sam da se uverim da nema loših osećanja.”
Pogledala sam kroz prozor prema Tihom okeanu.
„Ima loših osećanja.”
Oklevala je.
„Mislim, nadam se da razumeš da svakoj porodici ponekad treba sopstveni prostor.”
„Potpuno se slažem.”
Olaksanje se uselilo u njen glas.
„Dobro.”
„Ali taj problem više ne moraš ti da rešavaš.”
„Kako to misliš?”
„Znači: uživaj u svojoj večeri.”
Spustila sam telefon.
Dvadeset trećeg decembra pokupila sam Oliviju na aerodromu.
Celog puta do parkinga žalila se na prazničnu gužvu.
A onda sam vozila na sever.
Kada smo skrenule prema obali i ušle kroz kapiju vile, pogledala me je.
„Gde smo?”
„Kod kuće.”
Kuća se pojavila iza krivine.
Olivija je utihnula.
Već to samo po sebi vredi šest miliona dolara.
Zaustavila sam auto.
Nije izašla.
„Margarita.”
„Da?”
„Čija je ovo kuća?”
„Moja.”
„Nije.”
„Jeste.”
„Prestani.”
Otvorila sam ulazna vrata.
„Dobrodošla.”
Polako je prošla hodnikom.
Dnevna soba.
Kuhinja.
Biblioteka.
A onda staklena vrata i okean.
Kada je izašla na terasu, ruka joj se podigla ka grudima.
„Kako?”
„Novcem.”
Okrenula se.
„Kakvim novcem?”
Sela smo.
Sledećeg sata ispričala sam sestri deo svog života za koji se niko nije interesovao.
O Armandovim investicijama.
O Leonardu.
O prodaji nekretnina.
O partnerstvima.
O godinama reinvestiranja.
Olivija je zurila u mene.
„O koliko pričamo?”
„Manje od pedeset miliona.”
Ukočila se.
„Dolara?”
„Da.”
Pogledala je moju tašnu koja je ležala pored stolice.
„Ta tašna je stara osam godina.”
„Još uvek radi.”
Nasmejala se.
A onda su joj suze navrle na oči.
„Zašto nisi rekla Hugu?”
Pogledala sam prema vodi.
„Prvo, zato što je to bila privatna stvar.”
„A kasnije?”
Duboko sam udahnula.
„Htela sam da znam kako se ljudi odnose prema meni kada misle da nemam ništa što bih im mogla dati.”
Olivija je oborila glavu.
„Sada znaš.”
„Da.”
Na Badnje jutro Hugo je pozvao.
„Mama, bio sam ispred tvog stana.”
„Zašto?”
„Hteo sam da ti donesem nešto.”
„Mogao si da me pozoveš pre toga.”
„Gde si?”
„Rekla sam ti. U svojoj kući.”
„Stvarno si kupila još jedan stan?”
„Da.”
„Od kakvog novca?”
Nasmešila sam se.
„To je zanimljivo prvo pitanje.”
„Mama.”
„Možemo da razgovaramo neki drugi put.”
„Hoću da te vidim.”
„Imaš planove za veče.”
Tada sam čula Gabrielov glas.
„Bako?”
Grudi su mi se stegle.
„Hugo, daj mi telefon.”
Trenutak kasnije, njegov tanki glas ispunio je slušalicu.
„Bako, dolaziš večeras?”
„Ne, dušo.”
„Hoću da dođeš.”
„I ja hoću da te vidim.”
– Gde si?
– U svojoj novoj kući.
– Mogu li i ja da dođem?
– Moja vrata su ti uvek otvorena. Ako tvoji roditelji žele da te dovedu na nekoliko sati, rado ću vas ugostiti.
Tada je Karla uzela telefon.
– Ne. Gabrijel večera sa nama.
– Razumem.
– Smetaš mu.
– Nisam ja ta koja je isključila svoju baku sa Badnjeg večera.
– Margarita, molim te, ne pravi scenu.
Osvrnuo sam se po vili.
Felipeovo osoblje unosilo je poslužavnike u kuhinju.
Olivija je slagala fotografije članova porodice pored božićnog drveta.
Napolju se okean plavio pod vedrim kalifornijskim nebom.
– Ja spremam večeru, Karla. Scena se odigrava negde drugde.
Spustio sam slušalicu.
Oko četiri sata gosti su počeli da pristižu.
Maurisio je tri puta proverio adresu pre nego što je ušao.
Ušao je na ulazna vrata u tamnim farmerkama, radničkim čizmama i čistoj radničkoj košulji.
Na rukama su se još videle blede tragove godina provedenih u popravljanju motora.
Osvrnuo se.
– Ovo je zaista tvoje?
– Da.
Zurio je prema okeanu.
– Zna li Ugo za ovo?
– Ne.
Maurisio je odmahnuo glavom.
– Zbog toga je samo još gore.
– Šta?
– Ponašao se prema tebi tako kako jeste jer je mislio da nemaš ništa.
Pogledao sam ga u oči.
– Upravo zato mu nisam rekla.
Moja rođaka Tereza stigla je pola sata kasnije, ispod kardigana je još nosila tamnoplavu hiruršku uniformu.
– Mogu da se presvučem.
– Zašto?
– Dolazim pravo s posla.
– Čista si?
Nasmejala se.
– Da.
– Onda sedi.
Nikome u mojoj kući nije bio potreban kostim da bi ga smatrali članom porodice.
Henri je došao sa starom fotografijom.
Armando sa dvadeset osam godina, kako sedi pored njega na ribarskom brodu.
Držao sam sliku obema rukama.
– Ovo nikad nisam video.
– Mrzeo je taj šešir – rekao je Henri.
– Da, imao je razloga za to.
Stavili smo fotografiju pored božićnog drveta.
Ubrzo su usledile nove priče.
Maurisio je priznao da je zbog Karle prestao da prihvata pozive.
Tereza je ispričala da joj je Karla jednom predložila da koristi zadnji ulaz posle bolničke smene, jer „još uvek je u radnoj odeći“.
Olivija se prisetila rođendanske večere na kojoj je Karla prebacila svoju karticu sa imenom za najudaljeniji sto, jer je želela da njeni roditelji budu bliže „odraslima sa više zajedničkih tema“.
Način na koji su se ponašali prema meni nije bio izuzetak.
Bio je jednostavno najnoviji slučaj u nizu.
Leonardo je stigao neposredno pre večere.
Maurisio se rukovao s njim.
– Dakle, ti si čovek koji je pomogao Margariti da sve ovo sakrije?
Leonardo se nasmešio.
– Pomogao sam joj da upravlja. Ništa nije bilo skriveno.
– Ne zoveš pedeset miliona dolara tajnom?
– Ne. Tajna je ono što duguješ nekome i namerno prećutiš. Margarita nikome nije dugovala finansijski izveštaj.
Podigao sam čašu prema njemu.
– Zato ti je Armando verovao.
Felipe je objavio da je večera gotova.
Seli smo za dugačak sto.
👉 Pročitajte završni deo (3/3) >>
