„Upravo tako“, odgovorila je Norma. „Kada nekretnina postane bračna imovina, sve će biti lakše.“
„Vjeruje mi.“
Norma se nasmijala.
„Onda to iskoristi.“
Slušala sam tih dvadeset tri minuta tri puta.
Zatim sam pozvala advokata za porodično pravo.
Sljedećeg jutra, pedeset trećeg dana mog braka, sišla sam dolje i zatekla Daniela i Normu u kuhinji.
Norma je miješala isti lonac sa supom.
Kašika je polako grebala dno.
Daniel me prvi pogledao.
„Koliko si sinoć čula?“
„Čula sam dovoljno.“
Norma se uspravila i pogledala pravo.
„Izgleda da nešto pogrešno shvataš.”
Ta riječ me gotovo nasmijala.
„Nesporazum” je riječ koju ljudi koriste kada ih uhvate da rade nešto što ne žele priznati.
„Šta pogrešno shvatam?” upitala sam.
„Ova porodica se uzajamno podržava”, rekla je ona.
„Podrška obično funkcioniše u oba smjera.”
Daniel je prišao korak bliže.
„Elena, možemo li razgovarati nasamo?”
„Ne.”
Norma je prekrstila ruke.
„Pravite scenu.”
Pogledala sam je.
„Čija je ovo kuća?”
Nijedno od njih dvoje nije odgovorilo.
Zato sam rekla: „Želite da platim za imovinu koja nije moja.”
„Ti si Danielova supruga”, rekla je Norma.
„I šta s tim?”
„To znači da doprinosiš.”
Kimnula sam glavom.
„Doprinijeću svojoj kući.”
DIO 3
Na jedan jedini trenutak, nada se pojavila u Danielovim očima.
Zatim je nestala.
Muž koji voli svoju ženu bio bi ponosan što ona posjeduje kuću koja je u potpunosti otplaćena.
Daniel je izgledao prestravljeno.
To mi je sve reklo.
Njegov pogled se okrenuo prema njegovoj majci.
Njen pogled se vratio prema njemu.
Trajalo je manje od sekunde, ali bilo je dovoljno.
„Šta mi ne govorite?” upitala sam.
„Ne krijem ništa”, rekao je Daniel.
Popeła sam se gore.
Vrata moje spavaće sobe bila su otvorena.
Na krevetu je bio moj mali crni kofer, napola spakovan.
